Prema najnovijim saznanjima koji su dobijeni uz pomoć svemirse letelice "WMAP" svemir je nastao pre 13,7 milijardi godina. Prve zvezde su se pojavile posle Velikog Praska, "samo" 200 miliona godina kasnije. Dobijene su vrlo precizne mere sastava svemira: 73% svemira sastoji se od tamne energije, 23% tamna materija a samo 4% svemir se sastoji od normalne materije koju možemo na neki način registrovati. Iz ovog sledi da je kosmos ravan i da će zauvek nastaviti da se šiti (tkz. otvoren model). Pošto je tamna materija i tamna energija nešto novo i nedovoljno proučeno, ovde ćemo se više baviti "normalnom" materijom kao što su: zvezde, galaksije, magline i sl.
Više stotina miliona godina nakon što je vreme počelo da teče (posle Velikog praska) pod uticajem gravitacije u vasioni su počeli da se izdvajaju u zasebne celine ogromni oblaci gasa. To su bile protogalaksije, spororotirajući kuglasti skupovi vodonika i helijuma od kojih će milijardu godina kasnije nastati galaksije. Unutar ovih oblaka slobodno su kretale čestice materije u svim smerovima i svim brzinama, sudarale se, odbijale, ali i lepile jedna za drugu pod dejstvom gravitacionog privlačenja. Vremenom su nastale milijarde grudvica ovih čestica. Veće su privlačile manje i tako se još više uvećavale do vrlo velikih razmera. Pod dejstvom sopstvene gravitacije njihova zapremina se smanjivala, a time se povećavao njihov unutrašnji pritisak. Kod mnogih je pritisak toliko narastao da su se pokrenuli nuklearni procesi i grudve su se užarile i zasijale sopstvenom zvetlošću. Tako su nastale prve zvezde, a time i galaksije. Te prve zvezde bile su sačinjene samo od vodonika (3/4) i helijuma (1/4) jer drugih elemenata nije ni bilo. Ali te zvezde su bile dobra kuhinja za stvaranje novih, težih elemenata. U eksplozijama supernova ti elementi su rasuti daleko u međuzvezdani prostor. Ta nova zvezdana prašina bila je osnova za stvaranje novih zvezda i drugih tela.
I same protogalaksije su se sažimale ka svom centru pod dejstvom svoje sopstvene gravitacije. Svaka čestica materije gravitaciono utiče na sve ostale čestice, ali rezultanta svih takvih privlačenja je sažimanje oblaka materije ka svom centru. Dakle, zapremina oblaka se smanjuje, a tada na scenu stupa zakon održanja ugaonog momenta obrtanja. Sa smanjenjem zapremine spororotirajući oblak počinje brže da se obrće (poredjenje sa klizačicom koja se obrće sve brže što ruke više privlači sebi). Međutim sa bržim obrtanjem raste centrifugalna sila koja sa svojim dejstvom udaljava čestice od centra rotiranja. Konačno, rezultat uravnoteženja svih kinetičkih sila jeste razvlačenje nekada loptastog oblaka u disk ili oblik neku stisnute kugle. U sudarima i pod gravitacionim dejstvom svih formi materije, sve konačno počne da se kreće sinhronizovano.
Ali zvezde koje su se formirale u spoljnim oblastima protogalaksija nemaju gotovo nikakvu priliku da se sudare. One se kreću kroz ogromna, daleka i pusta prostranstva i izložena su jedino opstem dejstvu gravitacije galaksije. Te zvezde se i danas kreću po svojim starim putanjama sasvim različitim od putanja zvezda iz unutrašnjosti diska. Prepoznajemo ih po njihovom siromašnom sastavu pošto su nastale u doba kada su postojali samo laki elementi. Često se kreću u jatima od nekoliko stotina do nekoliko miliona zvezda. Jedna takva je M13 koja se sredinom leta teleskopom lepo vidi iz naših krajeva.
To su inače najstarije zvezde koje uopšte postoje (destak milijardi godina) i one su svedoci najranijih dana galaksije. Kreću se na nekih desetak hiljada svetlostnih godina iznad i ispod diska galaksije, u prostoru za koji se dugo verovala da je sasvim pust i prazan. Međutim dosta snažno gravitaciono dejstvo, daleko veće od gravitacionog dejstva spoljnih zvezda, se očitava u ovim oblastima i astronomi danas čvrsto veruju da su ti daleki prostori dobro popunjeni tamnom materijom.
