|
|
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
|
|
PLUTON Kada je 1846. godine otkriven Neptun, izgledalo je da je u našem Sunčevom sistemu uspostavljen red i da se planete kreću prema Keplerovim i Njutnovim zakonima. Međutim pola veka kasnije ponovo je došlo do narušavanja kretanja planeta koje se nisu kretale u skladu sa Keplerovima zakonima. Naime Uran je ponovo počeo da se ponaša neobično. Bilo je jasno da u Sunčevom sistemu postoji još jedna nepoznata planeta koja je uzrok smetnje. Ovim problemom se počeo baviti američki astronom Persival Lovel (1855-1916) koji je u to vreme bio poznat po opservatoriji u Flagstafu koju je podigao iz sopstvenih sredstava radi izučavanja Marsa. Lovel je fotografski istraživao razne oblasti neba ali uspeha nije bilo.
Potpuno ubeđen u njeno
postojanje posvećuje se neumornoj potrazi ali ga u ovim nastojanjima prekida
smrt 1916. godine. opservatoriji. Godine 1929. na Lovelovu opservatoriju
dolazi astronom amater Klajd Tombo. On aprila 1929. godine počinje sa
sistematskim snimanjem sazvežđa Blizanaca. Istu oblast neba snimao je
dve tri noći kasnije i zatim upoređivao ove snimke tražeći među nepokretnim
zvezdama par čiji se likovi ne poklapaju. Mada će nekima izgledati kao
vrlo jednostavan posao to nije tako. Na svakoj fotografskoj ploči postoji
više desetina hiljada zvezda koje se moraju uporediti sa drugim snimkom.
Analiza para ploča trajala je i do mesec dana. Mukotrpan posao je urodio
plodom i na kraju 18. februara 1930. godine Tombo je uočio pomerenu svetlu
tačku, što je ukazivalo na planetu. Pronađena je nova planeta. Otkriće
je saopšteno 13. marta 1930. godine. Predlagana su mnoga imena ali je
na kraju je prihvaćeno ime Pluton, po bogu podzemnog carstva. Pluton je vrlo čudna planeta. Orbita mu je nagnuta za 17° u odnosu na ravan u kojoj se nalaze putanje ostalih planeta i veoma je istegnuta. U perihelu (najmanje rastojanje) se približava Suncu bliže od Neptuna a u afelu (najdalje rastojanje) odlazi 3 milijarde kilometara dalje. Zbog svoje istegnite putanje Pluton je između januara 1979. i marta 1999. godine bio bliži Suncu od Neptuna. Pluton je taman i mračan svet. Za posmatrača sa ove planete Sunce je samo tačka ne nebu koja mu daje 1.560 puta manje svetlosti nego Zemlji. Pluton se oko Sunca obrne za 247,7 godina, a oko sopstvene ose za oko 6 i po sati. Zapremina mu je sto puta manja od Zemljine, a masa 2.000 puta. Gustina mu je nešto veća od gustine vode i procenjuje se na 1000 do 1500 kg/m3. Na ovom izuzetno hladnom svetu, efektivna temperatura iznosi -241°C.
Najnovije
procene dale su približnu vrednost prečnika Plutona koji iznosi samo 2.800
km, tako da je Pluton najmanja planeta Sunčevog sistema, manja od Merkura.
To je osnažilo hipotezu da je Pluton odbegli Neptunov satelit. Astronomi
su primetili da je od sredine 50-tih godina pa do danas, Plutonov sjaj
malo opao, odnosno planeta je postala tamnija. Ova interesantna pojava
može se objasniti delimičnim topljenjem leda na Plutonovoj površini jer
se planeta približila Suncu za oko pola milijarde kilometara. Na snimcima Plutona načinjenim tokom aprila i maja 1978. Dzejms Kristi (James W. Christy) uočio je da Pluton ima ne loptasti nego razvučen oblik, kao da postoji neko ispupčenje na planeti i to ispupčenje koje se kreće. Snimci iz 1965, 1970. i 1971. su takodje potvrdili ovo zapažanje i 22. juna 1978. Kristi je zaključio da takav oblik ove planete dolazi zbog manjeg tela u neposrednoj blizini Plutona. Intenzivna proučavanja koja su zatim usledila završena su potvrdom da Pluton ima svog pratioca. Satelit je dobio privremeni naziv P-1, a Kristi je predložio ime Haron, što je kasnije i prihvaćeno. Otkriće Harona omogućilo je dobijanje novih, preciznijih podataka o samom Plutonu. Pre svega ispostavilo se da su masa i prečnik Plutona manji nego što se do tada računalo, jer su se prethodni računi zasnivali na podacima koji su dobijeni od oba tela. Iz brzine Haronove revolucije oko Plutona sad se mogla prciznije izračunati masa planete. Haronova revolucija oko Plutona jednaka je Plutonovoj rotaciji zbog čega Pluton i njegov satelit pokazuju jedan drugom uvek istu svoju stranu. Sa mesta sa koga se vidi Haron nikad ne izlazi ni ne zalazi. Ako se gleda odnos veličine satelita prema matičnoj planeti Haron je ubedljivo najveći mesec u Sunčevom sistemu. Zbog takve ogromne (relativne) veličine astronomi često ova dva tela nazivaju dvojnom planetom. Unutrašnjost Harona je sačinjena od mešavine leda i stena, dok je površina ovog satelita prekrivena vodenim ledom. Postoji pretpostavka da je Haron nastao na sličan način kao i Mesec - udarom velikog tela o Pluton što je u okolni prostor izbacilo velike količine materijala od kojih je zatim nastalo novo telo. Veliku
naučnu senzaciju donela je planeta 9. jula 1988. godine kada je ustanovljeno
da Pluton ima atmosferu. To je bilo veoma neobično otkriće jer je Pluton
malo telo čija gravitacija ne može da zadrži atmosferu. Novija istraživanja
pokazuju da su osnovni gasovi Plutonove atmosfere azot i metan. Atmosferu
je planeta uspela da sačuva zahvaljujući svojoj ekscentričnoj orbiti.
Naime kada se Pluton udaljava od Sunca atmosfera počinje da se kondenzuje
i smrznuta pada na tlo. U toku približavanja Suncu led na Plutonu se topi
i ponovo formira gasoviti omotač.
Nakon višegodišnje potrage za novim satelitima oko Plutona, tim astronoma okupljen od strane Alana Sterna (Southwest Research Institute, Colorado) i Harolda F. Weawera (Johns Hopkins Applied Phisics Laboratory) objavio je da su pronašli dva do sada neotkrivena prirodna satelita oko najudaljenije planete Sunčevog sistema. Međunarodna astronomska unija objavila je rezultate njihova istraživanja u "Astronomskom cirkularu 8625". Tu se navodi da se radi o malim nebeskim telima kojima su dodeljena privremena imena S/2005 P1 i S/2005 P2. Veći S/2005 P1 veroatno ima oko 150km u prečniku i kruži oko Plutona na udaljenosti od 64.500km, dok je manji S/2005 P-2 promera stotinak kilometara i nalazi se još bliže Plutonu, na udaljenosti od 49.500km. Sateliti kruže oko Plutona sa periodom od 38, odnosno 25.5 dana. Do sada se znalo za postojanje samo jednog, poprilično velikog Plutonovog satelita - Harona. Novo otkriveni sateliti snimljeni su uz pomoć Hubbleovog svemirskog teleskopa (HST). Na snimcima napravljenim 15. odnosno 18. maja ove godine uočene su dve svetleće tačkice oko Plutona. Sa objavljivanjem rezultata nije sa žurilo zbog nepostojanja još dokaza da se radi upravo o satelitima koji kruže oko Plutona. Sredinom oktobra stigla je još jedna, ključna, potvrda kada je Marc W. Buie (Lowell Observatory, Arizona) na starijim HST-ovim snimkama od 14. juna 2002., na proračunima predviđenim pozicijama pronašao dvije, jedva primetne, svetleće tačke za koje se tada mislilo da su zvijezde koje su se tu našle slučajno u vidnom polju teleskopa. Definitivna potvrda postojanja i imenovanje novootkrivenih nebeskih tijela morati će sačekati februar naredne godine kada će HST ponovo biti u povoljnoj poziciji za snimanje Plutona. Mada se pokušalo i sa najvećim Zemaljskim teleskopima potvrditi ovo otkriće, astronomi u tome nisu uspeli. Male plutonove mesece ne mogu detektovati čak ni super osetljivi instrumenti divova sa Paranala, kako se od milja nazivaju četiri ogromna teleskopa Evropske južne opservatorije smeštene u Čileu. Celi ovaj projekt istraživanja prostora oko Plutona, temelj je NASA-inoj misiji "New Horizons" koja će prema do sada neistraženoj planeti biti lansirana tokom naredne godine. Posle devetogodišnjeg putovanja iz blizine istraži'e ledeni svet Plutona i njegovih satelita, a onda nastaviti svoj put ka Kuiper-Belt ovom pojasu za kojega se zna da predstavlja tamni, ledeni dom stotinama, a možda i hiljadama do sada neotkrivenih nebeskih tela, što će nam sve zajedno pomoći u boljem upoznavanju svemira koji je i naš dom. Avgust 2006. Generalna skupština IAU 200624 avgusta 2006. godine, završena je Generalna skupština IAU na kojoj je učestvovalo preko 2500 astronoma. Na skupštini se raspravljalo o šest rezolucija, od kojih je za širu javnost sigurno bila najinteresantnija peta, vezana za donošenje nove definicije pojma "planeta". Članovi IAU su se naposletku složili da "planeta" predstavlja nebesko telo koje kruži oko Sunca (matične zvezde), ima dovoljnu masu da bude skoro sfernog oblika, te da je svojom gravitacijom raščistilo susedstvo u okolini svoje orbite. Iz ovoga proizilazi da se Sunčev sistem sastoji od osam planeta: Merkura, Venere, Zemlje, Marsa, Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna. Uvedena je i nova klasa objekata - "patuljaste planete". Prvi pripadnici ove nove klase nebeskih tela su Ceres, Pluton i 2003UB313, mada se očekuje da u sledećim mesecima još desetine objekata bude proglašeno patuljastim planetama.Pluton je priznat kao važan prototip nove grupe trans-neptunskih objekata, o čijem će se konkretnom nazivu još raspravljati. IAU je takodje dala veoma interesantno i argumentovano objašnjenje zbog čega nam je uopšte bila potrebna nova definicija "planete" i uvodjenje novih klasifikacija. Sobzirom da su savremena osmatranja i instrumenti uveliko promenili naša razumevanja planetarnih sistema, od velike je važnosti da nomenklatura objekata ocrtava naša trenutna saznanja. Ovo se posebno odnosi na imenovanje "planete". Sama reč "planeta" u originalu je označavala zvezde lutalice, koje smo poznavali samo kao pokretne tačke svetlosti na nepokretnom zvezdanom nebu. Nedavna otkrića neminovno su nas dovela do potrebe za formulisanjem nove definicije, koju možemo da sastavimo koristeći trenutno dostupne naučne informacije. Time je Pluton izgubio status planete i naziva se "patuljasta planeta". Priznaje se kao prototip nove kategorije trans-Neptunskih objekata. Od 24. avgusta 2006. Sunčev sistem ima 8 planeta.
|
