Trebalo je da prođe
pet hiljada godina od prvih haldejskih astronoma, pet hiljada godina učenja
i nada da bi se stvorio vasionski brod koji će poneti ljude na Mesec.
Možda je to i puno vremena, ali uspeh je postignut. Čovek je kročio svojom
nogom na Mesec. Šezdesetih godina čitav svet je uzbuđeno gledao u televizijske
ekrane i za većinu ljudi nerazumljive slike Mesečeve površine, snimljene
tik iznad tla, samo koju sekundu pre no što će se i kamere i čitav brod
razbiti o Mesečevo stenje. Danas je to već samo deo prošlosti.
Počelo je kako to već dolikuje ljudskoj civilizaciji, kao prkosna trka
dva politička bloka Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država.
Svaka sila je za sebe i za svoj račun istraživala i otkrivala ono sto
je drugoj već bilo poznato. Sve to je naravno bilo veliko rasipanje novca
i vremena. Bilo je to doba oštrih političkih podela u svetu, doba hladnog
rata koji je pretio da se pretvori u onaj drugi u nuklearni, poslednji
za čovekovu vrstu. Lideri velesila osmehivali su se jedan drugom sa prstom
na crvenom dugmetu.
U to vreme televizori, nezgrapne kockaste kutije, polako su ulazili u
domove običnih ljudi a računari, koje skoro svako od nas poseduje, nisu
ni postojali. Računari tog doba su bili veliki kao soba i mogli su se
izbrojati na prste. Svet se pitao kuda to vodi toliki tehnološki i tehnički
razvoj i kako ce čovečanstvo sve da i ne izbije nuklearni rat podneti
tolike promene u životu. A onda su i rakete poletele ka Mesecu.
Amerikanci su 1958. načinili nekoliko pokušaja da ispale raketu u pravcu
Meseca. Svoj prvi brod su nazvali Able (sposoban, vest) ali bio je to
isuviše veliki zalogaj. Letelica jedva da je bila bolja od obične protivgradne
rakete. Završila je neslavno jer je eksplodirala već nakon 20 kilometara
leta. Ni sa sledećim brodom Amerikanci nisu imali mnogo sreće. Bio je
to Pionir koji nije imao dovoljno snage da postigne veliku visinu. Tako
je početna slava u trci za Mesec pripala Rusima. Njihova automatska stanica
"Luna 1" lansirana 2. januara 1959. godine, proletela je pored
Meseca na nekih šest hiljada kilometara, nakon čega je ušla u orbitu oko
Sunca i tako postala prva veštačka "planeta" Sunčevog sistema.
Luna je pokazala da su Zemljani u stanju da razviju brzine potrebne za
slanje letilica u međuplanetarni prostor. Eksperiment je uspeo a Rusi
oduševljeni.
Iste godine poletela je i druga Luna. Njen zadatak je bio delikatniji
jer je trebalo je da pogodi Mesec. Danas za to postoji razrađeni plan,
ali u ono vreme takav poduhvat nije bio nimalo lak. Mesec koga vidimo
da lagano plovi nebom zapravo juri velikom brzinom oko naše planete brzinom,
oko tri i po hiljade kilometara na čas. To svakako nije i jedini problem.
Ipak sve prošlo u najboljem redu i "Luna 2" se uspešno stropoštala
na Mesec između kratera Arhimed i Autolik i tako postala prvi predmet
koji je Zemlja "bacila" na Mesec.
Još jedna Luna, "Luna 3", je letela te 1959. godine i izazvala
nova uzbuđenja. Zašla je iza Meseca i sa visine od 70 hiljada kilometara
snimila njegovu drugu stranu. Snimanje je trajalo 40 minuta, zatim je
film automatski razvijen i osušen. Radio vezom snimci su poslani na Zemlju.
Prvi put od kako postoji, čovek je mogao da pogleda Mesečevu drugu stranu.
Astronomi su bili oduševljeni jer su videli da je druga strana Meseca
izbrazdana kraterima isto kao i prednja što se uostalom moglo i očekivati.
Razlika je samo u tome sto na drugoj strani ima manje "mora"
pa je to otvorilo beskrajne rasprave o uzroku.
Bilo je to sjajno doba za Ruse. Na zapadu se u to vreme rađala rok kultura,
a Rusi su osvajali kosmos. Međutim prava trka u osvajanju Meseca je tek
predstojala. Amerikancima se nije sviđala uloga posmatrala koju su dobili
u osvajanju kosmosa. Hitno su početkom šezdesetih godina počeli sa grozničavim
priprema za odgovor Rusima. Svoj cilj javno su izneli: spuštanje čoveka
na Mesec do kraja te decenije. Rusi su svoje planove za osvajanje kosmosa
čuvali u tajnosti i nisu javno govorili. Ruske namere o svemirskim istraživanjima
a naročito neuspehe u tom delu su čuvali kao najstroža tajna za koju niko
nije mogao da dođe. Čak i uspehe su objavljivani šturo a neuspehe samo
kad se moralo. Ali danas, kada su mnogi tajni dokumenti postali dostupni
javnosti, znamo da su i Rusi što se Meseca tiče imali sličan plan kao
i njihovi protivnici. Hteli su da spuste čoveka na Mesec pre Amerikanaca.
Ova trka imala je sjajne posledice za nauku. U pravcu Meseca lansirano
je na desetine sondi i uskoro su na Zemlju počeli da stižu brojni podaci
o našem nebeskom susedu. Zatim je trebalo meko spustiti brod na njegovu
površinu.
Nije nimalo lako prvi put prizemljiti letilicu na Mesec. Ogromnu brzinu
kojom raketa leti (skoro 40.000 km/h), treba u završnoj fazi smanjiti
na nekoliko decimetara u sekuni a i to je samo jedan od mnogih problema.
Rusi su ovo 1965. godine pokušali četiri puta ali sve njihove sonde su
se razbile o Mesec. "Luna 7" je pala brzinom od čitav kilometar
u sekundi, ali Luna 8 je tu brzinu smanjila na 15-20 metara u sekundi.
Sledeće godine "Luna 9" je konačno bila uspešna. Meko i bezbedno
je sletela na Mesec i na Zemlju poslala naizgled banalan podatak o tvrdoći
tla. Na četiri panoramska snimka koja je načinila vide se i neki detalji
manji od jednog milimetra. Iste 1966. "Luna 10" je uvedena u
orbitu oko Meseca i tu ostavljena. Postala je tako prvi satelit Meseca,
Mesečev mesec. "Luna 10" je merila radijaciju, gravitaciono
polje, infracrveno i gama zračenje itd.
U to vreme Amerikanci su počeli da sprovode dva svoja simultana programa,
oba u cilju spuštanje ljudske posade na Mesec. Prethodno su i oni razradili
tehniku gađanja i nekoliko njihovih Rendžera je uspešno palo na Mesec
1964. i 1965. I oni su u početku imali dosta neuspeha ali bile su to dečije
bolesti i u tome se ni malo nisu razlikovali od Rusa. Razlika je međutim
postojala. Amerikanci su u avanturu osvajanja svemira krenuli sa boljom
tehnologijom i mnogo više novca na raspolaganju. Dok ruske sonde na Zemlju
šalju desetine fotografija američke šalju desetine hiljada. U periodu
od 1966. i 1968. put Meseca su letele američke sonde Servejor i Orbiter.
Prve su se meko spustile na površinu. Bile su opremljene televizijskim
kamerama kojima se upravljalo sa Zemlje i sa priborom i opremom za prikupljanje
uzoraka tla i vršenje određenih hemijskih analiza. Na Zemlju su poslale
blizu 90 hiljada fotografija. Trebalo je da sakupe što više podataka o
uslovima koji tamo gore vladaju.
Orbiteri su, kako im i ime govori, ulazili u orbitu oko Meseca. Zadatak
im je bio detaljno snimanje područja koja su prethodno odabrana za sletanje
ljudske posade. Orbiteri su bili toliko uspešni da su već prva tri od
pet, koliko ih je lansirano, izvršila ceo posao pa su na zadovoljstvo
lunarnih kartografa, preostale dve letilice uvedene u polarnu putanju
oko Meseca odakle su snimile do tada manje ispitane oblasi ovog našeg
satelita. Rezultat su bile nove mape deset do sto puta detaljnije od onih
koje su pravljne na osnovu teleskopskih osmatranja sa planete.
Ovoliki uspesi američkih konstruktora vasionskih brodova vršio je veliki
pritisak na Ruse. Naročito je vršen veliki politički pritisak jer se nije
smela dozvoliti pobeda političkog neprijatelja. Na brzinu je napravljen
jedan snažan vasionski brod, razrađen program za let na Mesec, odabrana
je posada... Taj brod je trebao da nosi dva kosmonauta. Plan je bio da
kada letilica stigne do Meseca, jedan član posade izađe u slobodan prostor
i odlebdi do kapsule koja se nalazila na vrhu broda. Pošto uđe u modul
kosmonaut je trebalo da sleti na Mesec.
Bio je to vrlo rizičan plan koji nije imao velike šanse da uspe. O vrlo
velokoj opasnosti po kosmonaute nije se vodilo računa. Jednostavno je
bilo najbitnije da se sleti na Mesec pre Amerikanaca. Određeno je bilo
da brod poleti 1968.godine. Međutim te 1968. Amerikanci su već lansirali
"Apolo 7", vasionski brod sa tri člana posade koji je imao da
pruži osnovne podatke o sigurnosti i pouzdanosti komandne kabine i servisnog
dela. Zatim je poleteo i "Apolo 8". Tročlana posada se uputila
ka Mesecu, obletela ga i vratila se na Zemlju. To je bio najduži put koji
je čovek do tada ostvario.
A Sovjetski Savez je ćutao i ništa se nije
znalo o tome šta su oni radili. Danas
posle tri decenije od tih burnih događaja istorije kosmonautike znamo
i neke podatke koje su Rusi držali u tajnosti. Oni su dva puta u probnoj
fazi pokušali da lansiraju svoj brod koji je kasnije trebao da ponese
čoveka na Mesec. Ali oba puta brod je još na lansirnoj rampi eksplodirao.
Drugi put eksplozija je bila toliko snažna da je poginulo nekoliko stotina
ljudi. Konačno, morali su da odustanu. Njihov glavni konstruktor Koroljev
je umro dve godine ranije a čitav projekat postao je preskup za njih a
i sreća ih je napustila. Amerikanci su u avanturu osvajanja Meseca utoršili
pet puta više para od njih. Ali Rusi se ipak nisu lako predavali. Odustali
su od ljudske posade ali još uvek su imali šansu da prvi donesu parče
Meseca na Zemlju. Tri dana pre no što je poleteo "Apolo 11"
sa svojom ekspedicijom na Mesec, 13.jula 1969. godine Rusi su lansirali
automatsku stanicu "Luna 15". Njen zadatak je bio da se meko
spusti na Mesec, uzme uzorke mesečeve površine i vrati se na Zemlju. Međutim
ni ovog puta sreća nije bila naklonjena Rusima. Tokom spuštanja došlo
je do otkazivanja nekih uređaja i Luna se razbila o površinu Meseca.
"Apolo 11" lansiran je 16. jula 1969. godine, napravio krug
oko Zemlje i odleteo do Meseca. Četiri dana kasnije dva kosmonauta su
prešla iz matičnog broda u mesečev modul Orao. Pri tome nisu morali da
izlaze u slobodan prostor jer je modul bio spojen sa matičnim brodom.
Modul se odvojio od matičnog broda i meko spustio na Mesec u Mare Tranquillitatis.
Kosmonaut, prvi čovek na Mesecu, Nil Armstrong je zatim načinio svoj istorijski
"mali korak", izgovorivši istorijske reči. Zatim je izašao i
drugi član posade, Edvin Oldrin. To je bilo 20. jula 1969.godine. Nakon
što se stišalo prvo uzbuđenje oko iskrcavanja, oni su instalirali mini
seizmičku stanicu, lasersko ogledalo koje služi za merenje odstojanja
Meseca od Zemlje i instument za hvataje čestica sunčevog vetra. Posle
dva časa i 40 minuta pokupili su 31,5 kg uzoraka mesečevog tla. Vratili
su se u modul, uzleteli, spojili se sa matičnim brodom gde ih je čekao
treći član posade Majkl Kolins i vratili se na Zemlju.
Tako se završila jedna od najvećih trka u istoriji. Bilo je to za nauku
kao i za čitavo čovečanstvo veoma korisno takmičenje. (Detaljno o ovom
istoriskom putu možete pročitati ovde).
Istraživanje Meseca sa ljudskom posadom nastavljeno je još neko vreme.
Na Mesec je bilo upućeno jos šest brodova iz programa Apolo. U toku tih
putovanja jedan nije imao sreće. Bio je to "Apolo 13" koga je
na 350 hiljada kilometara od Zemlje udario meteorit i teško ga oštetio.
Spuštanje na Mesec je otkazano a posada se posle nekoliko dana drame jedva
spasla. Poslednja poseta čoveka Mesecu bila je 1972. godine brodom "Apolo
17". Nakon toga američki letovi su obustavljeni. U međuvremenu su i Rusi konačno uspeli da donesu svoje parče Meseca na
Zemlju ("Luna 16", 1970.godine). Na Mesec nisu uspeli poslati
čoveka ali su tamo spustili dva svoja automatska vozila, "Lunahod"
1 i 2. Bile su to prave pokretne laboratorije kojima se upravljalo sa
Zemlje. Vozila su mesecima putovale bespućima Meseca, prevalile na desetine
kilometara i izvršile brojna ispitivanja njegove površine. Zadnja ruska
letilica bila je "Luna 24" (1976). Nakon toga dalji letovi su
obustavljeni. Za dalja istraživanja opet je potrebno neko novo sredstvo,
nova tehnologija, kao što je svemirska stanica. Potrebno je osnovati svemirsku
naučnu koloniju koja će biti odskočna daska za dalje letove na druge planete.
U budućnosti kao što ste verovatno čuli priprema se put čoveka na Mars.
