horoskop

Dok se okreće oko naše planete Mesec se istovremeno obrće i oko svoje ose. Ova dva kretanja su sinhronizovana tako da se za jedan krug oko Zemlje Mesec tačno jedanput okrene i oko svoje ose. To znači da dužina mesečevog dana traje koliko i mesečeva godina. Posledica ovakvog kretanja je poznata jer je naš satelit nam uvek okreće jednu istu stranu i zato na njemu vidimo uvek isti pejsaž. Do sinhrone rotacije Meseca došlo je u davno doba kada se pod uticajem Zemlje centar mase Meseca pomerio ka našoj planeti. Međutim sinhrona rotacija nije karakteristična samo za naš Mesec. Među brojnim satelitima Sunčevog sistema to je uobičajena pojava.

Naš Mesec slabo odbija svetlost. Od celokupne količine sunčevih zraka koji padnu na njegovu površinu on reflektuje samo 7% svetlosti. Ostalo prelazi u toplotu. Količina odbijene svetlosti zove se albedo, a zavisi od prirode materijala u koju svetlost udara. Po pravilu, nebeska tela obavijena atmosferom imaju veći albedo. Tako Venera koja ima gustu atmosferu odbija čak 76% sunčevih zraka, dok Merkur koji opet nema atmosferu ima albedo od svega 6%. Ovo pravilo međutim ne treba suviše ozbiljno shvatiti jer je puno nebeskih tela sa visokim albedom iako nemaju atmosferu. S druge strane Mesec nam je blizu te je i to malo svetla što se odbija od njega dovoljna da nam noću razbija mrak i čini da nam noć bude svetlija. Posle Sunca Mesec je najsjajnije telo na našem nebu. Mera za sjaj nebeskog tela je magnituda ili zvezdana valičina. Ova mera potiče jos od Hiparha koji je sve zvezde podelio po veličini u šest grupa s tim da je najsjajnije zvezde svrstao u grupu prve veličine, a one koje se jedva vide u gupu šeste veličine. U Hiparhovo vreme "sve zvezde" je značilo ono što danas zovemo "sve zvezde vidljive golim okom" i zato je njegova lista proširena čim je pronađen teleskop. Danas su astronomi uz pomoć moćnih instrumenata u stanju da vide i zvezde 26-te veličine.
Međutim na nebu možemo videti i sjajnija tela od zvezda prve veličine a to su Sunce, Mesec i dobar broj planeta Sunčevog sistema. Kako je astronomija nauka koja se teško odriče tradicije Hiparhova podela je sačuvana, a idući logikom da sjajnija tela imaju brojčano manju vrednost magnituda Sunca je -26,8 a magnituda punog Meseca -12,7. Ovo su srednje vrednosti što znači da je to sjaj ova dva tela pri njihovoj srednjoj razdaljini od planete Zemlje sa koje ih i posmatramo. Treće najsjajnije telo na našem nebu je planeta Venera čija maksimalna magnituda iznosi -4,4.

OPTIČKI FENOMENI

Postoji jedan stari zapis iz 12-og veka u kome se tvrdi da su 1118. godine na nebu iznad Francuske viđena dva puna Meseca kako stoje jedan pored drugog. Isti slučaj se dogodio i kod nas pred smrt kneza Mihaila. Ono što posebno golica u vezi ovih podataka jeste da su oni verovatno tačni. Isto tako postoje zapisi iz razih perioda istorije da su na nebu uočena dva pa i više sunca a i ti podaci su prilično ubedljivi. O ovoj pojavi pisali su još Aristotel i Ciceron a njima se može verovati. Mongo kasnije 1850. fizičari Barel i Biksio su iz balona videli i nacrtali dva sunca jedno iznad drugog. To su su samo neka svedočanstva o ovom fenomenu. Ova pojava da se na nebu vide istovremeno dva ili više Meseca ili Sunca, koja je zbunjivala i plašila stare generacije danas se tumači sasvim prozaično. Radi se o jednoj vrsti haloa. Halo je opšti naziv za grupu optičkih pojava koje nastaju refrakcijom i refleksijom svetlosti na ledenim kristalima u oblacima. Ovi kristali su obično u obliku šestougaone prizme a od njihove orijentacije u prostoru zavisi kakav halo možemo videti. Postoji više vrste halo efekata koje se dele na halo od 22°, od 46° i sl. Halo od 22° je očaravajuća slika na nebu. To je prsten duginih boja oko Meseca. Svoje prozaično ime duguje unutrašnjem uglovnom poluprečniku. Svetlost koja dolazi sa Meseca udara u oblake ledenih kristala u kojima se prelama pod raznim uglovima ali je najintenzivnija ona svetlost koja najmanje skreće sa svog prvobitnog pravca (ona koja se prelama pod najmanjim uglom). Taj ugao iznosi približno 22°. Ovi zraci prave unutrašnji krug prstena i taj krug je znači od Meseca udaljen 22°. Ugao od 22° na nebu može otprilike da stane u vašu ispruženu i raširenu šaku.

Sem haloa postoje i drugi optički fenomeni. Venac ste sigurno mnogo puta videli. To je onaj božanski, eterični oreol oko Meseca. Do pojave venca dolazi kada je Mesec (ili drugo nebesko telo) prekriven tankim slojem oblaka. Najčešće su to cirokumulosi ili altokumulusi. Tada dolazi do difrakcije svetlosti na vodenim kapljicama ili ledenim kristalima. Difrakcija svetlosti predstavlja savijanje svetlosnih zraka pri prolazu kroz vrlo uzane otvore Ukoliko su kapljice ili kristali podjednake veličine venac i prstenovi su jasno izraženi.
Na kraju ovog pregleda optičkih pojava u atmosferi Meseca treba reći da biste videli halo potrebno je ne samo da se steknu odredjeni fizički uslovi već i da imate sreće da se nađete na pravom mestu. Jer kako ćete videti ove pojave ne zavisi samo od položaja Meseca i oblaka već i od toga gde se vi nalazite. Ako dva posmatrača na različitim mestima u isto vreme vide recimo dugu, oni ne vide istu već svaki svoju dugu.


	Mesec kroz istoriju Najstarije pomračenje Meseca o kome postoji pisani trag dogodilo se 29.01.1135. godine pre n.e. a zapis je sastavljen u Kini. Pravu prirodu pomračenja prvi otkrio Anaksagora, filozof iz Jonije (500-428. g. pre n.e.), koji je učio da do Mesečevih pomračenja dolazi kada Mesec uđe u Zemljinu senku, a da njegova senka opet proizvodi pomračenje Sunca na Zemlji. Tukidid pominje slučaj iz vremena peloponeskog rata kada Atinjani jedom prilikom nisu isplovili sa sidrišta u bitku jer je u presudnom momentu došlo do pomračenja Meseca. Aristotel iz posmatranja pomračenja Meseca zaključuje u svom delu "O nebu" da je Zemlja loptasto telo jer je senka koju baca na Mesec prilikom pomračenja zaobljena. U staro vreme Srbi su, ako je suditi po nekim starim zapisima, znali za uzrok pomračenja jer se u tim pisanim spomenicima objašnjava da je Zemlja manja od Sunca i da zato ona ima iza sebe kupastu senku, a Mesec se pomrači kada udje u tu senku i tada on gubi svetlost pa se ne vidi, za razliku od Sunca koje se pomrači kada ga pokrije Mesec i koje ne gubi svetlost. Postoji dosta beležaka u srpskim zapisima o pomračenjima Sunca i Meseca. Prvo i najstarije pomračenje Meseca koje se spominje u starim srpskim zapisima dogodilo se 22. juna 1461. Zatim slede pomračenja iz 20. februara 1570. pa 16. avgusta 1598. itd.