NLO - U POTRAZI ZA VANZEMALJCIMA

Autor teksta: Prof. dr. Vladimir Ajdačić

ŠESTI DEO:
DA LI ĆE BITI "KOSMIČKOG DRUŽENJA"

• Da li su vanzemaljci u prošlosti posećivali našu planetu?
• Naučnici tragaju za tahionima -  česticama koje bi trebalo da se kreću većom brzinom od svetlosti
• Moguće je da su crne rupe prečice u neki drugi svemir

Klarkova misterija: Kristalna lobanja nadena u ruševinama grada drevnih Maja, obradena na neobjašnjiv, savrsen nacin

Jedan od najpoznatijih pisaca naučno-fantastičnih romana današnjice, autor zapaženih TV serija o vanzemaljcima, prošlosti i misterijama Artur Klark, nije samo čovek bujne mašte, već i veliki vizionar.

On je prvi predložio da se u orbitu oko Zemlje postave stacionarni sateliti, i zahvaljujuci njima sada je ceo svet povezan radio-talasima. Evo šta Klark kaže o vanzemaljcima: "Nebrojeno puta u geološkoj istoriji strani brodovi mogli su da se spuste kroz nebo Zemlje". Klark nije usamljen u svom mišljenju - deli ga čitav niz istaknutih naučnika.

Mada ne postoje materijalni dokazi da se tako nešto desilo u prošlosti i da savremena nauka ne vidi mogućnost ovako čudesnog podviga (problemi: ograničenost brzine kretanja i ogromna rastojanja medu zvezdama), mi ćemo pretpostaviti da se to zbilo. Pokušaćemo da iz bogatog arsenala naučnih hipoteza izdvojimo one koje bi mogle da "premoste" vreme-prostor koji deli naš svet od sveta vanzemaljaca, za koji izvesno znamo da mora biti udaljeniji od četiri svetlosne godine, tj. više od 40 hiljada milijardi kilometara.

Brže od svetlosti
Jedna od neposrednih posledica Ajnštajnove Specijalne teorije relativnosti, teorije koja je dovela do revolucije u nauci modernog doba, jeste da je najveća moguća brzina u Prirodi, ona kojom se kreće svetlost u vakuumu (300.000 km/sek), u čemu do sada nije nadjen nijedan izuzetak.

Prema toj teoriji, ako se neko telo ubrzava - njegova masa sve više raste i u trenutku kada bi telo dostiglo brzinu svetlosti masa tog tela bi morala da postane beskonačna.Da bi se to ostvarilo ne bi bila dovoljna ni celokupna energija kojom Svemir raspolaže! Medjutim, postoji više pojava u Prirodi koje naučnici još nisu objasnili i koje sadrže izvesne protivurečnosti. One su dobile ime paradoksi (Ajnštajn-Podolski-Rozenov paradoks, Belov paradoks i dr.), što bi trebalo da znači: nešto neshvatljivo zdravom razumu. Neki od paradoksa našli bi svoje razjašnjenje ukoliko bi bile moguće brzine veće od brzine svetlosti.

Teško da je ljudska: Lobanja koja se čuva u muzeju Ica u Peruu

U sličnoj situaciji se našla fizika kada je Dirak predskazao postojanje antimaterije. Ako postoji materija i antimaterija, pitaju se drugi, zašto ne bi mogle postojati i čestice manjih i čestice većih brzina od svetlosti. Tako se rodila ideja o tahionima. Oni bi se mogli porediti sa nama poznatim česticama, kao što se porede nadzvučni avioni sa avionima koji lete sporije od zvuka.

Učinjen je veliki broj eksperimenata, a tahioni do sada nisu pronadjeni. Mnogi teorijski fizičari proveli su bezbroj besanih noći da bi otkrili uslove u kojima bi moglo doći do pojave tahiona. Ali ni na teorijskom polju nije bilo rezultata. Bar ne do ovih dana.

U nauci nikada ne reci nikad. Šta bi slavni Njutn kazao za Ajnštajnove dve teorije? Mislio bi da je Ajnštajn lud. Kako uopšte objasniti nastajanje Svemira ni iz čega? Ili to, kako se javljaju crne rupe, kako je moguće da se Svemir sve brže i brže širi (otkud mu za to potrebna energija?), i tako redom. Vrlo teško je pomiriti se s tim da su vanzemaljci znali toliko mnogo više o Prirodi od nas - da su za njih tahionske brzine bile "mačji kašalj". Ali to uopšte nije isključeno.

Druga od ekstravagantnih mogućnosti je korišćenje "svemirskih prečica". I u tom slučaju susrećemo se sa otkrićima genijalnog Alberta Ajnštajna. Prema njemu, razna se čuda mogu desiti u supersnažnim gravitacionim poljima, tamo gde su kondenzovane kolosalne količine materije, koje na neobičan način oblikuju vreme-prostor.

Umetnikova vizija crne rupe

Primer za to su neutronske zvezde, kvazari i, pre svih, čudesne crne rupe. Za ove poslednje recimo samo to da mogu da predstavljaju "mikro-vratanca" za prelaz iz našeg u neki drugi svemir i da posluže za dobijanje "vremenske mašine", takve mašine pomoću koje bismo mogli da putujemo u prošlost!!! To bi, zaista, bilo nezamislivo čudo, jer bismo tada mogli da "ulovimo" vanzemaljce u trenutku kada su se, po Klarku, pre nekih 40.000-50.000 godina spuštali na Zemlju!

Najnovija zaprepašćujuća tvrdnja o stvaranju "svemirskih prečica" potiče od prof. M. Vizera i nekolicine saradnika sa američkog Univerziteta u Sent Luisu. Njihova teorijska istraživanja tiču se tzv. negativne mase koja bi mogla da bude iskorišcena za stvaranje minijaturnih "crvotočnih kanala" kroz Svemir, kroz koje bi bezbedno mogao da prodje čak i svemirski brod! Tako bi vanzemaljci, koji su ovu pojavu otkrili, bez straha od uništenja usled strahovite kondenzacije materije, mogli da se bezbedno praktično u trenu nadju iz jedne tačke našeg Svemira u drugoj...

Ali dalek je put do zvezda. Naučnici iz Los Alamos laboratorije u SAD (one iste u kojoj su napravljene prve atomske bombe) stvorili su do sada tako malu negativnu masu koju su bili u stanju da registruju samo najosetljiviji uredaji.

Božanske kočije: Da li su Stari Kinezi na taj način obeležili posetu vanzemaljaca?

Prva teleportacija
Nedavno je uspešno izvedena prva kvantna teleportacija. Jedan foton (svetlosna "čestica" ili talas) u magnovenju je prenet sa jednog mesta na drugo. U ovom "letećem cirkusu fizike" učestvovala su tri "izvodjača". Pored toga, jedna se pojava odvijala vremenski unazad (!), a druga normalnim sledom vremena. Mada sami istraživači ne mogu bez paradoksa da objasne pomenutu pojavu - ona je neporečiva. Stoga možemo da probamo da zamislimo da je pod odredjenim uslovima moguće izvesti teleportaciju svemirskog broda, kao što se to može naći u nekim naučno fantastičnim romanima i holivudskim filmovima.

Ipak, lako je zamisliti, ali kako da izvedemo "hokus-pokus" moguć samo u mikrosvetu - u svetu naših veličina, veličina koje se mere metrima, kilometrima, svetlosnim godinama? I u ovom slučaju, dakle, postoje fundamentalna ograničenja. Ali, ne zaboravimo to, da ona važe samo pod postojećim uslovima.

Ima još mnogo neobičnijih pojava od ovih koje se nalaze na granicama sadašnje nauke. To su one koje pripadaju naučnoj fantastici i svetu paranormalnog. Jedan od fenomena iz ove "škrinje” pune čuda je telepatija. Zašto bismo uopšte morali da putujemo kosmosom ili da gradimo grandiozne naprave da bismo uspostavili kontakt sa vanzemaljcima? Neki nam kao bolje rešenje nude telepatiju - uspostavljanje "transcendentalnog mosta" koji prevazilazi svaku naučnu tvorevinu i dopušta direktno opštenje izmedu udaljenih civilizaciija.

To bi bilo idealno rešenje, ako bi bilo moguće. Vrlo brzo bismo postali članovi "kosmičkog kluba" i odgovarajuće telepatske mreže. Po želji bismo mogli da, kao što to činimo sa globalnom telefonijom, komuniciramo sa svojim izabranicima. Ali, avaj, postavlja se pitanje jezika! Sumirajući na kraju naše kratko putovanje kroz granična područja nauke i naučne fantastike, moramo da zaključimo da je jedini pouzdani saveznik jezika nauke - jezik kojim se služi Priroda.

Pogled u budućnost
Najveća riznica novih mogućnosti krije se u još neotkrivenom. Ako su se snovi Rodžera Bekona o mogućnosti gradnje parobroda, automobila, aviona i podmornice iz 13. veka ostvarili posle više stotina godina, možemo da se nadamo da će nova naučna otkrića u fizici, astronomiji i kosmologiji u još kraćem vremenu dovesti do uslova za čovekov kontakt sa razumnim bićima u kosmosu, pa čak i za čovekov let put zvezda naše galaksije.

A na kraju dopustimo inicijativu i vanzemaljcima. Možda oni mogu učiniti prvi korak u pravcu našeg kosmičkog ili neposrednog druženja. Za to im se tokom poslednje zimske Olimpijada održane u Solt Lejk Sitiju, SAD, pružila jedinstvena prilika. Tada je ogroman broj televizijskih i radio-stanica sa Zemlje periodično emitovao veliku količinu energiju u vidu elektromagnetnog-zračenja. Jedan deo te energije “iscureo” je u Svemir. Možda je neko od vanzemaljaca svojim osetljivim radio-teleskopima već "ulovio" naše talase i sad se upravo sprema da nam iz dubine kosmičkog prostora odgovori radio-signalima ili da svojim kosmičkim brodovima krene ka Zemlji...

Kada će doći do našeg prvog kontakta ili vidjenja na Zemlji, ili u kosmosu, ne mogu nam reći ni svi naučnici i mudraci ovog sveta. Jedino što nam vredi činiti je naoružati se strpljenjem i sticati nova znanja o Prirodi i njenim čudesnim tvorevinama - Životu i Svemiru.