NLO - U POTRAZI ZA VANZEMALJCIMA

Autor teksta: Prof. dr. Vladimir Ajdačić

• Čovek odgoneta tajnu nastanka života na Zemlji uzimajući u obzir i to da je život mogao poteći iz Svemira
Rešavanje ovog važnog problema pomoći će bioastronomima u traganju za vanzemaljskim razumnim bićima

Denikenov "dokaz" o dolasku "praotaca iz Svemira": Prastari crtež ljudi u astronautskim odelima u Val Kamoniki (Italija)

Pre više od tri veka, 1690. godine, čuveni holandski fizičar Kristijan Hajgens u svom delu "Otkriveni zvezdani svetovi" o svrsi istraživanja svemira, napisao je: "Kao putnici u daleke zemlje mi ćemo moći bolje da procenimo šta smo postigli kod kuće, znaćemo da postavimo prave aršine i da odredimo sopstvene vrednosti svih stvari". Sada, kada se pred nama otvaraju zvezdana predvorja, treba na drugi način protumačiti Hajgensovu poruku. Možda bismo mogli reći: "Da bismo dospeli do dalekih zemalja, mi kod kuće moramo da upoznamo što više stvari i da postavimo prave aršine svim našim pregnućima".

Zato se upitajmo: U kom pravcu treba da upravimo svoj pogled da bismo u beskraju Svemira otkrili život oplemenjen razumom? Šta nam u tome može da posluži kao putokaz? Da li treba nasumično da tragamo za vanzemaljskim životom osluškujući "šapate" iz Svemira iz svih pravaca ili da se usresredimo na izabrana područja u našoj galaksiji?

Podeljeni stavovi
U tom pogledu naučnici sveta su podeljeni. Svako prema svom "zanatu" i sklonosti bira "najizglednije" puteve. Jedni smatraju da prednost treba dati radioastronomiji, drugi njenoj starijoj posestrimi optičkoj astronomiji, a oni treći nastupaju na najširem frontu oslonjenom na brojne nauke, uključujući i one danas najnaprednije: molekularnu biologiju i genetiku.

Prikaz "svemirskog broda" na srednjevekovnoj fresci

Nezavisno od izbora prioriteta, jedno se pitanje nameće pre drugih, a to je: Kako je nastao život u Svemiru? Da li je život ovakav kakvog ga mi znamo na Zemlji samo "kosmička šala", redak slučaj, ili je on, kako je to starogrčki filozof Demokrit iz Abdere učio, proizvod igre nužnosti i slučajnosti u Prirodi? Da bismo pokušali da dodjemo do traženog odgovora, prirodno je da se prvo pozabavimo poreklom i razvojem života na ranoj Zemlji.

Danas je znamo da je Zemlja nastala pre 4,6 milijardi godina. Da su u ranoj fazi njenog postojanja o nju udarali brojni asteroidi i manje komete. Zahvaljujući njima ona je stekla svoju atmosferu i vodeni omotač.

Najstariji fosili, dokazi života na ranoj Zemlji, pronadjeni su u australijskim stenama. Oni predstavljaju cevaste bakterije koje su živele pre 3,5 milijarde godina. Najnovija otkrića su na videlo iznela i ostatke mikroorganizama na sumpornim naslagama. One su se obrazovale na "morskim ventilima" na dnu okeana pre 3,235 milijarde godina. Budući da pomenute bakterije, kao i mikroorganizmi predstavljaju složenije forme na lestvici evolucije, smatra se da početak života na Zemlji seže u prošlost od oko 4,1 milijarde godina. Još je slavni prirodnjak Čarls Darvin (1809-1882) pominjao "tople barice" kao kolevke života na našoj planeti, da bi ovu ideju pretvorio u teoriju Rus A. I. Oparin. Prema njemu je u redukcionoj atmosferi u vodi uz prisustvo metana i amonijaka, tj. u "supi" jednostavnih hemijskih materija, dejstvom električnih izboja i drugih zračenja došlo do stvaranja prebioloških molekula - "opeka" buduće žive materije.

Sredinom prošlog veka Amerikanci H. Juri i S. Miler, u svojoj laboratoriji, u hemijskoj retorti oponašaju uslove za koje se tada verovalo da su vladali na ranoj Zemlji. Pod dejstvom električnih pražnjenja oni u retorti, sledeći Oparinov "recept", dobijaju amino kiseline, nukleinske kiseline, saharide i neke druge za život važne molekule. Medjutim, to nije kraj, već početak priče o ovozemaljskom poreklu života. Međutim život nije samo razbacane amino kislene već vrlo složen sihronizovan mehanizam. To što živa bića imaju amino kiseline i druge elmente ne daje odgovor na koji je tačno način nastao. Kako su one postale složen životni mehanizam koji ima "intiligentne" procese: razmnožavanje, adaptivnost, razmenu materija itd, itd. Postanak života na Zemlji još uvek je naučna enigma. Vreme će ubrzo pokazati da je bio u pravu veliki nemački pesnik Šiler kada je rekao: "Samo obilje vodi jasnoći, a u ponoru prebiva istina".

Postoje ozbiljne zamerke gornjem tumačenju nastanka života na Zemlji, koje bi se kao obrazac moglo preneti i na druge tačke u Svemiru. Jedna od njih je u vezi sa kiseonikom. Neki naučnici smatraju da je početna sredina (topla barica) bila bogatija kiseonikom. Da je pored kiseonika koji je stvaran u morima zahvaljujući fotosintezi u plavo-zelenim algama, u životnu sredinu dospevao i kiseonik drugog porekla. Naš radijacioni hemičar prof. dr Ivan Draganić, pokazao je da su značajne količine kiseonika mogle da se dobiju dejstvom radioaktivnih zračenja na vodu u periodu rane Zemlje. Tako je radioaktivno zračenje odigralo pozitivnu ulogu u početnom razvoju života. U prvom redu tu je kao izvor najvažniji radioizotop kalijum-40, a zatim torijumovi i uranovi radioizotopi.

U tom pravcu čudesan je nalaz da su na Zemlji pre dve i više milijardi godina postojali prirodni nuklearni reaktori (milioni takvih reaktora!) koji su radili milionima godina i za to vreme oslobodili veliku količinu radioaktivnog zračenja. To zračenje nesumnjivo je moglo da predstavlja energetski izvor potreban za transformaciju neorganske materije, a istovremeno i "kašiku" koja meša "supu evolucije". Daleko radikalnije primedbe izloženoj teoriji stavili su poznati engleski astrofizičari: ser Fred Hojl i prof. dr Čandra Vikramasinge. Oni smatraju da je život vanzemaljskog porekla, tj. da je on nastao u Svemiru i da je iz njega, zahvaljujuci kometama i kosmičkoj prašini, dospeo do Zemlje.

Komete su "vitlale" prostorima rane Zemlje

Najnoviji naučni nalazi idu na ruku Hojlu i Vikramasingeu. Do sada je u meduzvezdanom i medugalaktičkom prostoru otkriven veliki broj složenih molekula i radikala (fragmenata molekula). On se bliži cifri 150! Od njih su preko 75 procenata organski molekuli, od kojih je priličan broj važan za život. Pomenimo da je prvo otkriven molekul vode, a da je jedan od poslednjih - fuleren (molekul koji se sastoji iz 60 atoma ugljenika), koji je izuzetno važan za izgradnju neuronskih mreža u mozgu živih bića!

Na drugoj strani i rezultati eksperimenata naših naučnika iz Instituta "Vinča" dr Ivana i Zorice Draganić sa "kometom u hemijskoj retorti", izvedeni pre više od 20 godina, govore da su "ciglice života" mogle da nastanu i u kometama. Oni su u laboratoriji simulirali hemijske procese u jezgrima kometa čiji je uzročnik bilo zračenje.
Ovaj složeni naučni mozaik koji se tiče porekla života iz dana u dan dobija sve novije "kamenčiće"; saznanja dolaze sa raznih strana. Sudeći po najnovijem toku dogadaja, "mozaik" još dugo neće dobiti oštrije obrise. Zato, koliko možemo da tvrdimo da je Zemlja "zrnce života" na beskrajnoj pešcanoj obali, toliko možemo i da verujemo da je ona samo jedan od brojnih "dečjih vrtića" života u kosmosu.

Zona života
U Sunčevom sistemu samo se tri planete - Venera, Zemlja i Mars nalaze u "zoni života". Suncu najbliži Merkur je u vrućoj zoni, a daleki Jupiter, Saturn, Uran, Neptun i Pluton su u hladnoj. Prema našem postojećem znanju jedino "ostrvo života" je Zemlja. Najnovija otkrića podzemne vode na Marsu, bude nadu da i na njemu postoje, ili su nekada postojali, primitivni oblici života. Nije isključeno da njih ima i na Jupterovom satelitu Evropi!

Kovnica elemenata
U svemirskoj "kovnici" iskovana su 92 hemijska elementa, od najlakšeg vodonika do najtežeg uranijuma. Vodonik i helijum nastali su u prvim trenucima po Velikoj eksploziji u kojoj je stvoren Svemir pre 12,7 milijardi godina. Ostali elementi zaključno sa gvoždem stvoreni su u "vatrenim" jezgrima zvezda, a još teži hemijski elementi nastali su pri eksplozijama zvezda džinova (supernova). Pomenimo i to da je čovek pomoću akceleratora i naelektrisanih čestica na Zemlji dobio više od 20 veštačkih hemijskih elemenata većeg rednog broja od uranijuma i u tome po umeću nadmašio zvezde.

<< Nazad | vrh | Napred >>