buran

NLO - U POTRAZI ZA VANZEMALJCIMA

Autor teksta:
Prof. dr. Vladimir Ajdačić

DRUGI DEO:
IMA LI ŽIVOTA MEĐU MILIJARDAMA PLANETA

Danas znamo da u svemiru postoji oko 10.000 milijardi milijardi zvezda, od kojih su mnoge nalik našem Suncu, i mnogo više planeta
Svemir je u velikoj meri homogen i izotropan, te nema razloga mišljenju da se život pojavio samo u nekim njegovim "zabitima" kao što je planeta Zemlja

Čovek pomoću nauke pokušava da nade odgovor na pitanje o životu van Zemlje. Da bismo sagledali kolika je verovatnoća postojanja drugih razumnih bića u Svemiru, pokušajmo da stvorimo predstavu o brojnosti zvezda u njemu. Poslužimo se zato pričom o pronalazaču šaha i njegovoj nagradi.

Zaljubljen u svemir: Karl Sagan

Ova priča kaže da je u davna vremena smerni Sena pristupio indijskom caru i upoznao ga sa igrom šaha. Oduševljen šahom, vladar upita Senu šta želi kao nagradu. Pronalazač ga zamoli da mu car da toliko zrna žita koliko bi se dobilo kada bi se na prvo polje šahovske table stavilo 1 zrno žita, na drugo 2, na treće 4, i tako redom na svako naredno polje, uključujući i poslednje 64. Znači po dva puta veći broj zrna žita nego što ih je bilo na prethodnom polju. Naivni car ne razmišljajući prihvati pa se pokaza da celokupno carstvo ne raspolaže tolikom količinom žita. Naime careva nagrada treba da iznosi više od 18 milijardi milijardi zrna!

Tako ni sve žito na Zemlji koje je rodilo od iskona do danas i još tome pride ono iz naredne hiljadugodišnje žetve, ne bi po broju zrna dostiglo broj zvezda u Svemiru! A gde su tek još brojnije planete i druga nebeska tela u njemu!

Ptolomejev Univerzum
Sudeći po tome, mi bismo, doslovno, morali da se sudaramo sa "vanzemaljcima", da oni sa svih strana pristižu na Zemlju. Kad, gle, stvar je upravo suprotna! Neki od nas, čak sumnjaju da oni postoje. I to u vreme kada smo prilično tačno odredili broj zvezda u Svemiru. (To je tzv Fermijev paradoks)

Nasuprot tome, u doba velikog neznanja i praznoverja, tokom hiljada godina naše davno prošle istorije, "vanzemaljci" su, navodno, vitlali nebom plamenim kočijama, slali gromove i munje ka Zemlji, darivali nam ili uskraćivali kišu, iskakali iz naših reka, izvirivali iz šuma, izlazili iz podzemlja... Oni su vladali nevidljivim ratnicima, koji su se u doba hrišćanstva "preobratili" u nebeske andjele i djavole, čiji broj ni stanište niko nije znao.

Galaksija "Andromeda"

Sve se to održalo zahvaljujući Ptolomejevoj slici Univerzuma, prema kojoj se Zemlja nalazila u njegovom centru. A, razume se, od presudnog uticaja bilo je pri tom mišljenje crkve. Još starogrčki filozof Aristarh, sa Samosa, nekih 200 godina pre rodenja Hrista učio je da se Sunce, a ne Zemlja, nalazi u središtu sveta, i da se oko Sunca okreću planete. Medjutim, trebalo je da protekne više od 1500 godina, da prvo dode do pojave Nikole Kopernika (1473-1543), koji je uveo heliocentrični sistem, a zatim i Galileja, Keplera i Njutna, da bi pobedila saznanja nove astronomije.

Mnogima je tada postalo jasno da Zemlja nije jedina u Svemiru koja uživa privilegiju da na njoj postoji život. Tako je čovek bez straha od kazne zbog rušenja svog "božanskog porekla" mogao da se mane djavola i andjela i da počne da razmišlja o "pravim vanzemaljcima", bićima obdarenim ne samo životom, već i razumom.

Sve se kreće
Svemir je nastao u "Velikoj eksploziji" materije beskonačne gustine pre 12,7 milijardi godina. Po isteku oko 300.000 godina u njemu su stvorene prve zvezde. Zvezde su se grupisale u galaksije, a galaksije u jata galaksija koja čine Svemir. Pored zvezdanih oblika materije postoje i drugi oblici, kao što su magline, medugalaktička i meduzvezdana materija itd. Sve se u Svemiru nalazi u živom kretanju i promenama, obasjano različitim vrstama zračenja.

Proteklo je dosta godina dok su 1959. dva američka astronoma, dr Karl Sagan i dr Frenk Drejk, izveli približan proračun o mogućem broju planeta - "kolevki života" u našoj galaksiji, jednoj od 100 milijardi galaksija u Svemiru. Koristeći odredjene pretpostavke (koje mogu biti podložne i sumnjama), oni su našli da bi u našj Galaksiji, "Mlečni put", moglo da postoji oko 90 milijardi takvih planeta!

Teško bi bilo poverovati da od njih više miliona nisu slične Zemlji, tj. da na njima u većoj ili manjoj meri ne buja život. Tako neočekivano dolazimo do zaključka da svako vreme pronalazi svoje "vanzemaljce"! Kao da se radi o čovekovom iskonskom strahu od samoće, od velikih bezdana, pa time i od onog nebeskog. Zato, možda, i većina ljudi želi da se "vanzemaljci" već jednom pojave.

Svemirske lutalice
Na ovom svetu ništa nije večno, čak i zvezde imaju istina vrlo dug (po našim merilima vremena), ali konačan život. Planete u njihovom okrilju samo su delimično zaštićene od udara drugih nebeskih tela snažnom gravitacionom silom matične zvezde. Zato nije isključeno da su neki vanzemaljci naterani napustili svoje planete i dali se na duga putovanja. Da li su oni u prošlosti posetili Zemlju ili će to tek učiniti - pitanja su koja sebi postavljaju i naučnici i obični ljudi. Odgovore na ova pitanja naći ćemo u novoj nauci - astroarheologiji.

Maglina "Subaru"

Pretpostavimo da su vanzemaljci negde blizu nas, da raspolažu potrebnim transportnim sredstvima, da dovoljno poznaju našu planetu i uslove koji vladaju na njoj i da su sigurni u svoju tehnološku premoć nad nama. I sad se razmišljaju da li da krenu ka Zemlji ili ne. Pokušajmo da razmišljamo na način na koji bi oni to učinili, budući da su od nas, recimo, superiorniji. Uzmimo da živimo u centralnoj Africi i da odlučujemo da li ćemo napustiti svoja topla staništa, prirodu i životinje i preseliti se na Severni ledeni pol. U ništa manjoj nedoumici našli bi se i Eskimi koji bi razmatrali argumente za i protiv seobe u vrelu Afriku. Sa kakvim bi se nedaćama i crnac i Eskim pri tom suočili ne treba mnogo mučiti glavu. I šta bi sve oni u svojim "brodovima" morali poneti da bi se preselili sa vrućeg polutara na Severni pol ili obrnuto?

Šta ćemo na Marsu?
A tek kako stvar stoji sa nama Zemljanima koji razmišljamo o mogućoj kolonizaciji obližnje planete Mars koja se, kada se radi o kosmičkim rastojanjima, nalazi nama "na dohvat ruke". Pobrojimo šta nas na Marsu čeka: potpuno različit sastav atmosfere - umesto azota i kiseonika - otrovni ugljendioksid, vrlo nizak atmosferski pritisak, strahovite peščane oluje, nedostatak vode, nepostojanje života (kao i uslova za njegov razvoj), velika hladnoća, slaba gravitaciona sila i mnogo drugog što je nepovljno po običnog čoveka.

Život nas "vanmarsovaca" na Marsu bio bi više nego čemeran. Morali bismo da živimo u totalnom "zatvoru" - vakuumski dihtovanim kućama, da se krećemo u kosmonautskim odelima i da se hranimo uglavnom veštačkom hranom stvaranom postupcima hemijske sinteze. Medjutim, ne smemo da prenebregnemo slučaj da je neka civilizacija bila prisiljena na seobu, na potragu za novim prebivalištem, kao što se to, na primer, desilo domorocima sa Uskršnjih ostrva u Tihom okeanu na Zemlji. Ostavši bez hrane, oni su u 17. veku izgradili splavove i prepustili se strujama okeana da ih odnesu do novog kopna na zapadu. Tako bi se u krajnjoj nuždi, suočeni sa predvidivom elementarnom katastrofom ogromnih razmera, i razumna bića mogla poneti: bez mnogo razmišljanja napustiti svoj postojeći dom i otisnuti se "kosmičkim okeanom tišine" na daleko putovanje.

Ti "kosmički Magelani" koji bi upravljali fotonskim brodovima ne bi mogli očekivati bogate nebeske luke kao što je Zemlja, već samotna ostrvca spasa sa kojih bi kao "brodolomci", po sabiranju novih snaga, kretali u potragu za srećom na nekoj od gostoljubivijih bližih planeta.

<< Nazad | vrh | Napred >>